Autor: Priredio: Gligorije Perović
Izdavač: AGM knjiga
Godina: 2017.
Br.strana: 101
Povez: tvrd /A5
Fotografije: crno bele
ISBN: 978-86-914405-77-0
Cena: 990,00 rsd // 19 eur

КОЛУ – УМЈЕСТО НЕКРОЛОГА
За драгог намјерног читаоца НЕКРОЛОГА Косте Перовића ја ћу, сматрајући то важним, овдје изнијети само двије чињенице о мом брату Кости – Колу и неколико својих сазнања и запажања о мојим драгим тадашњим Зекавичанима. Константин – Коста Перовић – наш Коле је био историчар и географ, па је стога изванредно познавао историју и обичаје нашег народа. Што се тиче личности, довољно је рећи да је Коле као ученик првог разреда гимназије без размишљања скочио у вир Коловрат ријеке Ћехотине код Земунца да спасава комшију Селма Кордића. Спасио га је али је то била жестока битка са водом и утопљеником за опстанак јер је Селмо био грчевито ухватио Косту за косу а Коловрат их је обојицу два пута вукао на дно. Узгред да кажем какве су нам биле школе када смо сви у oсмогодишњој школи научили како се спасава утопљеник. И Коле је то тада научио. Како је то било страшно недавно ми је рекао да би сада то урадио само за мене и ни за кога више. Друго, из одређених разлога четврти разред гимназије и матуру није завршио у Пљевљима већ је отишао у Пријепоље да то уради. На зимском распусту враћао се кући у Зекавице преко Михајловице на минус 15⁰ Ц при жестоком вјетру, када и вукови бјеже одатле, без зимске одjеће и обуће па су му се прсти на ногама почели смрзавати. Промијенио је пут и отишао до Саве Ћировића у Ћировиће који га је спасио сланом водом тако да никада у животу није имао проблема са тим. Ко су и какви су били тадашњи Зекавичани? У селу смо се сви, стари и млади, дружили и добро познавали. Сви ми млади смо учени да радимо, штедимо, поштујемо – старије, комшије и остале људе, а нарочито да поштујемо људе друге вјере и нације и да будемо солидарни. Сви старији у селу су све ове особине преносили на нас својим примјером. Солидарност је код свих била заступљена; ишли смо на мобе косидбе (ручном косом), орања, вршидбе, трпања сијена и слично, а обавезно и прво код удовица.
Млади су поштовали и слушали старије а старији уважавали младе. Нећу говорити о мојим бакамa и ђедовима, о стринама и стричевима нити о теткама. Рећи ћу само о комшијама. Комшиница баба Перса Табаш, коју сам волио исто као своје баке, имала је кућу у Пљевљима. Када сам пошао у Средњу техничку школу у Титоград требало је ноћијевати у Пљевљима пред пут. Бака Перса је током јесени, зиме и прољећа боравила у својој кући у Пљевљима па ме је звала да ноћијевам код ње: немој да ноћијеваш по преноћиштима или у хотелу и да плаћаш, обавезно да дођеш код мене. Тако је и било, а када понекад одем на преноћиште, јер ме је било срамота да стално ноћијевам код ње, и кад она за то сазна, обавезно ме зове да дођем да преспавам код ње и савјетује да не идем на преноћиште. Бака Перса је увијек навила увече сат за буђење, ујутру ми припремила доручак са кајмаком и чајем и на вријеме ме пробудила да стигнем на аутобус. Комшија, ђедо Данило Табаш (звао сам га ђедо и волио исто као моје ђедове) када сам долазио кући у Зекавице на зимски распуст, а имао сам тек 15, или 16, или 17 година – дакле још дијете, сваки пут ме је звао да дођем да сједимо. Око 8 сати увече ја дођем, бака Петра је већ припремила мезе – суво месо, кајмак, сир масни, кисјели купус и домаћу ракију. Ђедо Данило и ја сједимо, наравно мезетимо и пијемо, до пред зору. Ја сам био добар слушалац а он је причао о свом животном путу. Ни он ни ја нисмо примијетили да сам ја још дијете а не одрастао човјек. Или, истог тог зимског распуста, испекао он ракију и ставља позајмљени казан на саони да врати, па се нешто спетљао и види да је казан нестабилан. Пошто сам ја већ (у првом разреду Техничке школе) научио да је статив са три ногара за геодетске инструменте стабилна фигура, хтјео сам тај принцип да примијеним на везивање казана и кажем му, размишљајући при томе како да му то саопштим а да га не увриједим: „Болан, ђедо, би ли дао мени да то завежем, нешто си се спетљао”. Он ми љубазно дозволи и кад је пробом увидјео да казан стоји чврсто, честита ми: Ала дијете, свака ти част. Невјероватан примјер уважавања младих. Завршена школска година и мој брат од тетке послије одслушаног првог разреда гимназије у Пљевљима свратио до наших кућа, ја сам ту код моје стрине Неде а његове ујне, вади ђачку књижицу и каже: „Ево, ујна, завршио сам први разред” и чита оцјене – тројке, четворке и петице – које је својом руком уписао. Школа је тада уписивала оцјене у ђачке књижице и, наравно, овјеравала печатом. За ту овјеру стрина Неда је знала, била је неписмена али је знала како изгледа печат јер је као млада морала имати посла са судом. Видјела је стрина да он лаже, имала је право да му свашта каже, али она је, гледајући у неку бесконачност, запитала саму себе: Вала Богу од кад ово не ударају печате? На овоме јој и сваки филозоф може позавидјети и свакако одати признање. Као дијете био сам гост у свакој кући у селу, а ноћијевао, тј. преспавао, у скоро свакој. Дјеца обично не воле да тако остану у другим – комшијским кућама, а ја сам се свуда осјећао као у својој кући – тако су ме прихватали.
Нама дјеци нико у селу није бранио да у њиховом воћњаку уберемо воћа и да једемо, напротив нуђени смо. А када би тјерајући стоку на пашу или појило пролазили поред комшијских кућа, домаћице су нас нудиле воћем или неком храном, или бар питале да нисмо жедни. Савјети родитеља својој дјеци су били кратки и јасни, а највише су чињени личним примјером. Рецимо, када сам био у шестом разреду oсмогодишње школе, мој отац ми је рекао: учи сине ако хоћеш и ако ти треба, за мене не учиш, ја сам моје научио и више никада ме није питао у вези са школом; наравно, ишао је на родитељске састанке и интересовао се. Врло ријетки су били случајеви да је неки родитељ ударио своје дијете или викао на њега. Моји родитељи нас дјецу нису никада ударили нити викнули на нас. Ето, тако сам ја видио и запамтио моје тадашње Зекавичане. А чини ми се да су сви били такви, па се данас понекад запитам „Да нисам ја то сан сањао?”.
О′, драги мој Боже, да ли данас на нашој планети постоје такви људи?
Ето, драги намјерни читаоче Костиних НЕКРОЛОГА, на основу овога ћеш увидјети да је Коста само вјерно, аналитички и непристрасно описао људе у својим некролозима.
Глигорије Глиша Перовић